Azot je jedno od najvažnijih hraniva za optimalni rast biljaka i ostvarivanje visokih prinosa. Usevi paradajza iznesu oko 2,2-2,4 kg azota po svakoj toni roda, zato su potrebne velike količine - najmanje 250 kg/ha - za ostvarenje prosečnog roda od 100 t/ha na otvorenom prostoru. Međutim, prevelika količina azota može negativno da utiče na prinos, pa je pre primene važno da se uradi ispitivanje kako bi se utvrdila tačna potreba za ovim hranivom.
Vrlo je važno da se azot primeni u pravom obliku jer, na primer, amonijum nitrat može da ograniči rast i negativno utiče na ukupni kvalitet.
Fosfor je važan za rani rast i razvoj korena sadnice tokom njegovog formiranja. Takođe je ključan u fazi rađanja ploda. U tlu s malom dostupnošću fosfora, đubrenje tim hranivom povećava prinos i poboljšava sazrevanje, smanjujući količinu odbačenih plodova u žetvi.
Paradajz ima srazmerno visoke potrebe za kalijumom – uobičajena je primena iznad 300 kg/ha. Visok nivo kalijuma osigurava visok prinos paradajza. Važno je i da primena bude uravnotežena s drugim hranivima, poput kalcijuma i magnezijuma.
Kalcijum je potreban za rast biljnog pokrova, razvoj korena i prinos. Dostupnost ovog hraniva sredinom sezone od ključne je važnosti za ostvarenje velikog prinosa. Važno je da kalcijum bude dostupan u svim fazama rasta, uravnotežen s kalijumom i magnezijumom.
Sumpor je važan za podsticanje prinosa, a potrebno ga je primenjivati u svim fazama rasta. Manjak sumpora u tlu česta je pojava; folijarna primena po pravilu daje bolje rezultate u odnosu na primenu rasipanjem.
Nedostatak bilo kog hraniva ograničiće će prinos, međutim važno je imati na umu da zbog viška mangana i bora može da dođe do toksičnosti i ograničenog rasta. Najvažnije mikrohranivo je bor – u slučaju njegovog nedostatka, na plodu se pojavljuju plutaste površine, dok ozbiljan manjak tog hraniva može da ograniči formiranje plodova.
Ostale poljoprivredne prakse za povećanje prinosa paradajza: